Ubiti drvo

Autor: Konstantin Dragaš
Zelenilo Sombora

Uništiti zelenilo u gradu isto je kao i odstraniti čoveku obe noge pa ga naterati da trči maraton. Uništiti zelenilo ili ma koji njegov deo u gradu je kao naterati slepca da gleda nemi film. Uništiti zelenilo zarad sopstvenog profita je isto kao i deci oboleloj od raka pripisivati više lekova nego što im je potrebno. Uništavati svesno, planski i lukavo jedan deo takve šume kao što je Zvezdarska, isto je kao i mučiti neku malu životinjicu, recimo štene ili mače. Poseći drvo je kao ubiti čoveka.

Ne radi se samo o profitu, o tome da se jedna grupa ljudi obogati time što će poseći deo šume, već i o svesnom srljanju u smrt. Kao da ti koji su na vlasti ne znaju posledice uništavanja šuma i zelenila u gradu. Ne samo što se sečenjem bilo kog stabla smanjuje količina kiseonika i zdravog vazduha, već se zaboravlja da takvo stanje nikako ne priliči plućnim bolesnicima (naročito astmatičarima) ali ni ostalim ljudima i njihovoj deci. Za njih niko ne mari.
Ušli smo u suludo doba, kada su Istok i Zapad ponovo počeli da se prepucavaju oko nuklearnog oružja, kada „efekat staklene bašte“ deluje jače nego ikad i kad su moral i opšte ljudsko dobro, u krajnjoj liniji, toliko opali da je prosto neverovatno kako uspevamo još da plutamo na pučini. A plutamo samo zahvaljujući onima koji se još uvek bore za zelenilo, za moral, za prava siromašnih i obespravljenih, za obrazovanje, najzad za čoveka. Za onog čoveka koji neće dozvoliti da ga uguši nečiji bezobrazluk da u Zvezdarskoj šumi napravi saobraćajnice za automobile, trase za turistički vozić, crkvu, vidikovac...
Turistički vozić u Zvezdarskoj šumi! Kakve li tragikomedije, kakve li groteske! Sad će ljudi dolaziti u Zvezdarsku šumu da bi je razgledali iz vozića, a ne peške. Sad će prirodne šumske staze zameniti odvratan asfalt.
Zvezdarska šuma ne smeta nikome. Nije ni na prometnom mestu. Umesto da bude raj za sebe, onakva kakva jeste, kakva je oduvek bila, od nje se pravi nova mašina za pravljenje para. Opet na štetu građana. Jer, kakva je to šuma bez turističkog vozića? Kao čovek bez olovke. Jaka stvar. Od Zvezdarske šume nastoje da naprave gradski park. A zašto bi se pravio park na tlu šume, kada jedna takva šuma, kao što je Zvezdarska, još više doprinosi zdravlju nego park? (S izuzetkom što je park lepše uređen, ali ne zaboravite da i šuma ima svoje čari).
Ne radi se samo o tome da se zarade pare, već I o tome da se ljudima usadi u glavu potpuno pogrešno poimanje stvarnosti, onako orvelovski, kako sad, eto, „zelenilo ne valja, šta će nam drveće, imamo ga na pretek“. Sad će ispasti da je poseći drvo „prvi korak individualnog rada u interesu države i njenih građana“. Ispašće da je ubiti drvo nešto korisno i lepo. Iako se navodno bore za zelenilo, gradska vlast i njeni članovi nastoje svakim korakom da to zelenilo sklone, kao da im je ono za sve krivo (za sve njihove neuspešne privatizacije i loše ekonomsko stanje u zemlji). Moguće je da oni i svoj gnev iskaljuju na prirodi. Samo zaboravljaju da je snaga prirode jača od bilo čega. Nije dakle bitna šuma, drveće, korenje, žbunje, životinje koje u njoj žive i sve ostalo važan su samo saobraćajnice, vozić, crkva, vidikovac...
Zašto gradske vlasti ne bi bile u stanju da kažu: „Uh, šta će nam crkva u šumi, crkava u Beogradu imamo na pretek“? Ne smeju, jer to se ne podudara sa politikom crkve. Čim se to ne podudara sa politikom crkve, znači da nema slobode i da svuda vlada neki tajanstveni autoritet. Pa nije ni Crkva kao institucija u Srbiji baš u svemu u pravu. Nisam rekao da crkava ne treba da bude, ili da se one ruše (daleko od toga, nisam valjda umobolan da tako nešto mislim) samo kažem da crkva u šumi nije potrebna ni iz jednog razloga, jer onoliko koliko Crkva pomaže ljudima duhovno, toliko šuma pomaže zdravstveno. Zato nek se crkva gradi negde drugde, gde nikom neće smetati, a gde će opet svi moći da dođu
Otvoreno pozivam: zašto se u gradu Beogradu ne održi referendum oko toga da li treba poseći 3,2 hektara Zvezdarske šume, jer to nije malo! Šuma nije ničije dvorište, pa da vlasnik u njemu radi šta hoće. Ovde se građani pitaju, jer šuma pripada svima. Ali, ne! Vlast je odlučila da se građani tu ništa ne pitaju, jer je u „njihovom interesu da se ne pitaju ništa“. Sečenje šume nije uređivanje bašte na selu. Šuma je deo svih nas, jer je u gradu, a mi živimo u gradu. I ako građani kažu da treba poseći šumu, onda to stvarno treba uraditi. Jer ako i govorimo o pravednoj politici, onda je to ipak ona koja na pravi i verodostojan način ilustruje volju naroda na konkretnom planu. Ali, nema od toga ništa!
Kakav makijavelizam!
Da ne bismo dozvolili da Beograd postepeno gubi svoje zelenilo, pokušaću da vam kroz par slika dočaram koliko samo zelenila ima u gradu Somboru. Sombor je grad na severozapadu Srbije, koji je toliko zelen, toliko očuvan i prosto je milina doći u njega i ostati neko vreme. Zanimljivo je kako je takav jedan grad uspeo da sačuva toliko drveća, kako u centru tako i van njega. Možda je to zbog Austro-Ugara koji su ipak umeli da cene drveće, da cene zelenilo više nego mi. Čak se ne radi o tome da je Sombor manji grad od Beograda. Ne, već o tome zašto se i mi bolje osećamo kada vodimo brigu o drveću, kada grad zaista održavamo čistim i urednim.
Da bi dete izašlo na valjan put, neophodno je oko njega raditi, dan – noć. Vaspitavati ga, vaspitavati i samo vaspitavati. Isto to treba reći i za grad. Da bi grad bio čist i uredan, a i još više zelen, mora se oko njega raditi dan – noć. A ne samo da se par političara i nekih medijskih zvezda skupi na jedan dan da bi se uslikalo na televiziji i pokazalo kako je pola Srbije tog dana očišćeno. Od trule propagande i reklama nikom nije bolje. Jer, ako je Staljin nekad govorio: „Jednom odabrani put više ne treba menjati“, onda ja citiram najvećeg srpskog pisca Borislava Pekića: „Kad put vodi u ambis, svejedno je da li njime idete levom ili desnom stranom, ili sredinom puta. Jedino je praktično pitanje brzine. Zato, mašimo rukama, možda ćemo na vreme, pre pada, i naučiti da letimo“.

Zelenilo Sombora