KONTRA: Loki iliti duh kraja

Autor: Boško Ćirković Škabo 31.10.2009
Posle posla sam mrtav gladan hitao niz Ulicu kralja Petra. Plato ispred „Lokija“ je bio nekako neuobičajeno prostran, iako je red ljudi koji su strpljivo čekali na roštiljske đakonije bio uobičajeno dugačak. Tek što sam shvatio da nedostaju komšijski kiosci sa grickalicama i osveženjima, primetio sam svuda naokolo izlepljene fotokopije članaka iz dnevnih novina zbog kojih su žuti vlastodršci menjali zakon. Masna crna slova: „Ne daju Lokija“ i kratka priča koja objašnjava zatečeno stanje. Prišao sam da poručim visokokalorične poslastice za porodicu i potpisao peticiju. Kući sam sit za laptopom na Jutjubu pogledao snimke mirne odbrane lokala na čijim proizvodima su stasale već dve generacije Dorćolaca.
Ne ulazim u „papirni“ status legendarne ćevabdžinice, nisam do kraja upoznat sa situacijom. Ali, kroz učešće Sindikata u akcijama građanskih inicijativa sam shvatio da nužnu papirnu potkovanost i onako određuje nadležni organ.
Administracija je samim tim neprikosnovena po pitanju ispravnosti svoje pravne pozicije. Kadija te tuži, kadija ti sudi. Ne pričam ni iz ugla prekaljenog stručnjaka koji na crno-belom planu vidi dva iksića, simboličnu predstavu trošnih metalnih kioska, koji naružuju perspektivnu parcelu. Iz tog ugla se ne vidi dvadeset porodica koje najdirektnije žive od „Lokija“, dobavljači kojima gro poslovanja čini saradnja sa visokofrekventnim restoranom, čak ni armija potrošača-poštovalaca koja od nula do dvadeset i četiri svraćaju sa svih strana sveta.
Pričam iz ugla ponosnog komšije i zadovoljne mušterije. „Loki“ je za dvadeset godina uspešnog poslovanja postao deo kolektivnog duha kraja i Beograda, jedna od autentičnih atrakcija ponude gradskog noćnog života. „Pobednik“ ili statua Kneza Mihaila se mogu uslikati ali ne i zadovoljstvo koje pruža pravilno začinjena maksi pljeskavica kod „Lokija“, kada je gladan stomak, nakon celovečernjeg ludila, konačno dočeka. To je osećaj na koji će posetioca slike spomenika potom podsećati. Pričam iz ugla ortaka koji je uživao u tradicionalnim svađama sa društvom sa Vračara oko superiornosti lokalnih šampiona brze hrane. „Loki“ protiv „Mare“. Za neupućene, to vam je kao večiti duel Partizana i Zvezde, samo bez tuča i povreda, striktno fino uhranjeni navijači na obe strane. Znam da je i „Mara“ stradala u sličnoj akciji opštinara, mada mi neko reče da je ponovo otvorena.
Nadam se da je tako, jer bez tih, na izgled nebitnih i neuglednih, detalja Vračar je manje Vračar, Dorćol manje Doćol, Beograd manje Beograd i svi putevi vode ka uzdizanju šoping centara sa pratećim: Mekdonaldsima, Kentaki fraj čikenima, Burger kingovima... Sledi zamena drveća jonizatorima vazduha jer su lakši za održavanje, zauzimaju manje mesta i ne bacaju senku na velelepna zdanja od legura pleksiglasa, nerđajućeg čelika i PVC-a. Tada će Beograd biti kao sav moderan svet, neće biti potrebe da fizički putujemo bilo kuda jer će svuda biti isto. Uloguješ se i surfuješ mrežom uz tehno remiks Divljanove „Plastike“. Problemi sa težinom koje nam je „Loki“ redovno zadavao, zbog kojih smo sate provodili u mukotrpnim treninzima će biti stvar primitivne prošlosti.
Ako se ne slažete sa takvom vizijom budućnosti ili samo volite „Lokijeve“ specijalitete, probajte da svratite sutra u pola sedam ujutru do poznate lokacije na Dorćolu. Potpisom ojačajte građansku peticiju, a mirnim prisustvom sprečite organe opštine Stari grad da ujedu kraj za dušu.
Večernje novosti