Grad sa dušom

Autor: Mr. Lidija Trandafilović
Lidija živi na Zvezdari, član je udruženja “Zaštitimo Zvezdarsku šumu”, zaposlena je kao naučnik u Institutu “Vinča”    

Ljudi koji vole Beograd dobro znaju da im se često dešava da najlepša mesta ovog grada nađu njih, a ne obratno, jer ovaj čudesni grad prebogate istorije na svakom koraku nudi mogućnost da se u njega iznova zaljubite.
Mene je našla Zvezdarska šuma. Drveće pod kojim se šeta, hoda, trči, vežba, igra, raste, postaje čovek,  skrivene stazice, široke krošnjama natkrivene aleje, dečji smeh i ovikivanje, lupkanje detlića o deblo, šuškanje ježa kroz lišće, cvrkut plave senice - zelena oaza usred asfalta i betona, ne samo da je plućno krilo grada nego i mesto gde je moguće naći svoj mir, potražiti utočište od gradske vreve i buke.

Drugo mesto čiji sam verni poklonik je šetalište kraj Dunava kod SRC "25. maj". Uostalom kako i ne bih bila, kada je sa jedne strane teče široki Dunav, a sa druge stameno stoje zidine Kalemegdanske tvrđave, svedoci proteklih vekova.
Danas kada su automobili postali bitniji od ljudi, kada je zagađenje u gradovima dostiglo kritične vrednosti, kada je ljudima očajno potreban način da se smire od stresa, neophodno je da ljudi shvate nužnost da se sačuva svako drvo, svako parče zelenila.
Beograd, kao svaki grad sa dušom, je kroz istoriju bio rušen, zidan, voljen i uništavan. Čini mi se da na svetu nema grada koji je doživeo toliko uspona i padova kao Beograd. Zaista me ispuni tuga kad shvatim da naši ljudi to ne poštuju, zapravo i ne priznaju bogatstvo koje se zove Beograd. Ne znaju da su ga osnovali Kelti, da je Zvezdara dobila ime po astronomskoj opservatoriji koja na njenom vrhu stoji od 1932. godine i da postoji planeta koja nosi ime po ovom beogradskom kraju, da je duž ulice Bulevara kralja Aleksandra išao rimski put, dok se ispod istog nalazio rimski vodovod koji je funkcionisao i služio našem narodu sve do 19. veka kada je snabdevao vodom Fišeklijsku čaršiju. Žao mi je što ne znaju da je u Beogradu postojao jedini budistički hram u Evropi u periodu pre Drugog svetskog rata, pre nego što je reč “tolerancija” postala trend, što ne znaju da se ispod Tašmajdana nalazi ogromna pećina od nekoliko hiljada kvadratnih metara u koju se narod skrivao da sačuva glavu. Niti da ispod Beograda postoje kilometarski lagumi za koje oni koji ih poznaju tvrde da nisu svi pobrojani. Niti da su današnjim najvažnijim ulicama grada nekada tekle reke. Posebno tugujem što se u Beogradu raširila manija uništavanja i marginalizovanja kako zelenih dragulja tako i arheoloških koji ne samo da plene lepotom i duhom, nego su i cilj gostiju Beograda.
Ne mogu nabrojati koliko puta mi se desilo da me stranci pitaju da im pokažem te "po lepoti poznate parkove Beograda" i “mesta gde su Rimljani nekad živeli”.

Tekst je objavljen u Blicu, u rubrici Moj Beograd