(Ne)sprovođenje Arhuske konvencije

1.

Arhuska konvencija nije zaživela u Srbiji iako je Skupština Srbije ratifikovala tu konvenciju 25. maja 2009. godine. Ona nema nikakvo praktično dejstvo. Po svemu sudeći, to je još jedan od brojnih pravnih akata koje država Srbija donosi bez namere da ih zaista sprovodi.

 2.

Arhuska konvencija je potpuno nepoznata široj javnosti, nedovoljno poznata medijima i slabo poznata državnoj upravi i lokalnim samoupravama.

Razlog za to treba potražiti u činjenici da se državne institucje uopšte nisu potrudile da animiraju javnost  i upoznaju građane sa njihovim pravima u oblasti oblikovanja i zaštite životne sredine.

3.

Samim tim građani i ne mogu da koriste prava za koja i ne znaju da postoje.

4.

Organi vlasti koji su dužni da informišu javnost o životnoj sredini ili prikrivaju informacije ili ih pružaju na taj način da budu što neprimetnije.

5.

Informisanje preko lokalnih medija, kao i medija sa nacionalnom frekvencijom i štampanih medija, pokazuje da interesovanje za temu zaštite životne sredine postoji samo na nivou senzacionalizma i promotivnih kampanja vladajućih struktura i pojedinaca iz vlasti, ali ne i onog suštinskog – učešća građana u zaštiti sopstvenih i opštih intereasa u ovoj oblasti.

I sami mediji su nedovoljno informisani (čast izuzecima) i nedovoljno zainteresovani. Država ništa nije uradila da animira medije i da ih podstakne da se pitanjima životne sredine bave na sistematski i ozbiljan način.

6.

Mogućnost građana da učestvuju u odlučivanju po pitanjima životne sredine je jako slaba i nedovoljna. Najdrastičniji primeri su uništavanje Kopaonika i Stare planine kao i višedecenijsko trovanje Pančeva i Bora.

Nisu razrađeni mehanizmi za efektivno učešće građana.

Građanima nije obezbeđena pravna i stručna pomoć.

Ne postoji institucija kojoj građani mogu da se obrate kada su ugrožena njihova prava u oblasti životne sredine.

Građani ne mogu da participiraju u organima lokalne samopuprave niti u republičkim organima.

Predlog o tzv. zelenoj stolici je ostao mrtvo slovo na papiru a ne znamo kada će i da li će zaživeti zeleni ombudsman.

Ako žele da ostvare svoja prava, građani su prinuđeni na iscrpljujuću vaninstitucionalnu akciju. Primera radi, borba za Peti park je trajala pet godina, borba protiv ekološki katastrofalnog regulacionog plana Zvezdarske šume traje već više od godinu i po dana.

7.

Ne postoje mehanizmi za efektivno učešće građana i udruženja u izradi zakona i propisa iz oblasti životne sredine.

Nema iole ozbiljne javne rasprave. Nema okruglih stolova na kojima bi učestvovali predstavnici vlasti i udruženja, nema tribina, nema medijskih sučeljavanja.

Vlast jednostavno ignoriše građane,  zakone donosi skupštinska glasačka mašina, a da ni sami poslanici najčešće ne znaju za šta glasaju, niti ih to zanima.

Ne postoji mehanizam koji bi omogućio građanima i njihovim udruženjima da kontrolišu sprovođenje zakona i propisa iz oblasti životne sredine (niti iz bilo koje druge oblasti). Izvršna vlast se na svim nivoima (od lokalne samouprave do republike) ponaša potpuna samovoljno, kršeći ili ignorišući zakone ili ih selektivno primenjujući i ne primenjujući, kako im kad odgovara.

8.

Pravna zaštita praktično ne postoji. Građani i njihova udruženja su potpuni bespomoćni u sudskim lavirintima.

Nemaju besplatnu pravnu pomoć niti mogu da finansiraju sudske troškove.

9.

Urbanističkim planovima se bitno definišu osnovni parametri životne sredine.

Proces izrade i usvajanja urbanističkih planova je u potpunoj suprotnosti sa odredbama Arhuske konvencije.

Informisanost je nedovoljna i parcijalna. Informacije se daju na kaščicu, plasiraju se tako da budu što šturije, nerazumljivije i neprimetnije. Daju se na mutnom birokratskom umesto na jasnom srpskom jeziku. Objavljuju se u službenim listovima ili glasnicima i na oglasnim stranama dnevnih novina koje retko ko prati. Nema ni saopštenja za javnost, ni konferencija za medije niti bilo kog drugog oblika komunikacije sa javnošću.

Javnost, čak ni u ovako redukovanom obliku, nije uključena od samog početka već tek kada su nacrti planova gotovi i sve, manje-više, utanačeno.

Učešće javnosti je i vremenski ograničeno. Sa planovima možete da se upoznate samo u toku tzv. javnog uvida koji traje 30 dana, umesto da javnost bude neprekidno uključena.

Izbegavaju se tribine, okrugli stolovi, medijska sučeljavanja. Umesto ozbiljne javne rasprave imamo javni uvid, koji ne znači ništa.

Učešće građana se svodi na mogućnost stavljanja primedbi o kojima samovoljno odlučuje Komisija za planove na svojim tajnim sednicama, koje se niti najavljuju niti se sa izdaju bilo kakva saopštenja za javnost.

Odluke Komisije za planove nisu kao celina dostupni javnosti. Građani dobijaju odgovor isključivo na svoje primedbe, ali ni građani ni javnost nemaju na raspolaganju dokument u celini.

Građani, istina, imaju pravo da ulože amandmane u lokalnim skupštinama ali se to pravo može lako opstruisati, recimo uskraćivanjem i kašnjenjem informacija.

Po usvajanju regulacionog plana mogućnosti da se vodi i dobije sudski proces postoje samo na papiru.

Nema čak ni nezavisne procene uticaja urbanističkih planova na životnu sredinu. Tako se dešava da ista kuća (u Beogradu je to najčešće Urbanistički zavod) radi i plan i procenu uticaja na životnu sredinu tog istog plana.

Neophodno je da se postupak urbanističkog planiranja usaglasi sa slovom i duhom Arhuske konvencije.

10.

Edukovanosti i svest državnih organa i organa lokalne samouprave su na jako niskom nivou.

Ni sa medijima stvari ne stoje bolje.

Onda nije ni čudo što je opšta ekološka svest u društvu na jako niskom nivou.

Nama je potreban edukativni rad u kontinuitetu (ne marketinške kampanje) koji bi počeo od vrha države pa do lokalnih samouprava, medija i građana.