Za demokratski urbanizam

Autor: Dejan Simonović
Demokratija je prazna reč ako se svodi na to da jednom u par godina izađemo na birališta i na glasačkom listiću zaokružimo neku od ponuđenih partija koja će zatim, sve pozivajući se na naš glas, raditi šta joj je volja.
Demokratija je životna činjenica tek ako nam omogućava da utičemo na procese koji bitno određuju našu svakodnevnicu.
Urbanistički planovi kroje naše okruženje. Ono u kojem živimo i radimo. Ono u kojem se družimo, zabavljamo ili rekreiramo. Ono kojim prolazimo. Urbanistička rešenja mogu da otežaju ili olakpašu, obogate ili osiromaše, pojednostave ili dodatno zamrse našu svakodnevnicu.
Bilo bi prirodno, bilo bi demokratski, da učestvujemo u njihovom osmišljavanju, odlučujemo o njihovom usvajanju ili odbacivanju.
To, međutim, nije slučaj. Postupak urbanističkog planiranja je ostao mutan i duboko antidemokratski. Građane niko ništa ne pita, javnost je gotovo isključena. Sve je tu prepušteno na milost i nemilost planerskoj samovolji, pohlepi investitora, korumpiranosti funkcionera. Kako nedavno reče direktor jedne kompanije: „želje investitora kroje izgled grada“. Volja građana tu ništa ne znači.
Urbanistički planovi se pripremaju i donose hajdučki, u potaji. Javnost i građani se uključuju tek na kraju, kada je manje-više sve gotovo, kada su svi dilovi već sklopljeni. Nema nikakave javne rasprave. Postoji samo farsa koja se zove javni uvid. A uvid i rasprava su dve sasvim različite stvari. U toku uvida imate pravo da vidite šta su vam planeri zamesili, ali ne i da o tome raspravljate. Sa planerima se, naime, ne raspravlja, oni su beskrajno iznad građana, na nedohvatnoj visini. Možete, istina, da iznesete svoje primedbe, koje će biti osiono obezvređene kao nestručne. Šta god da primetite, dobićete jedan jedini odgovor – to tako mora biti. Bez ikakvog obrazloženja, bez ikakve argumentacije.
Možete da pismeno uputite svoje primedbe komisiji za planove, koja radi u strogoj konspirativnosti, sastajući se u nepoznato vreme, u nepoznatom sastavu i donosi odluke nepoznate javnosti. Čik pokušajte da na sajtu grada Beograda nađete sastav gradske komisije za planove, obaveštenje sa neke njene sednice ili neku njenu odluku, osim one o pozivu na javni uvid. Ne, toga nema. Imajući u vodi stepen tajnovitosti, čovek bi rekao da je u pitanju neko ilegalno udruženje, ne zvanični organ ovog grada. Od komisije ćete dobiti odgovor kao pojedinac, kao podnosilac neke primedbe, ali kao građanin nemate nikakav uvid u celinu njenog rada. Odgovor će kako-tako biti obrazložen, koliko da se zakamuflira samovolja, ali na birokratskom ne i na srpskom jeziku, iako je srpski zvaničan a birokratski zvanično. Ako ne spikate birokratski, nekako ćete razabrati da je vaša primedba odbijena, ali ne i zašto.
U izradi urbanističkih planova nema ni javne stručne rasprave, nema tribina, nema medijskih sučeljavanja. Nema konkurencije ideja i rešenja. Jedno jedino preduzeće - Urbanistički Zavod Beograda – ima praktički monopol na izradu urbanističkih planova. Poslovi mu se poveravaju odlukom gradske uprave, bez raspisanog javnog konkursa.
Na kraju se odbornici skupština grada izjašnjavaju za jedan jedini ponuđeni plan, a da o njemu nisu ništa informisaniji od ostalih građana.
Ovakav postupak neminovno stvara ogorčenje i stanovništva i javnosti i proizvodi brojne afere – Peti park, Vero, Luka Beograd, Zvezdarska šuma, pomenimo samo neke od njih.
Žrtve smo planerskog nasilja i planerskog despotizma u društvu koje sebi zove demokratskim.
U urbanističko planiranje se od početka moraju uvesti i građani i javnost. Izradi plana bi moralo da prethodi anketiranje svakog domaćinstva na području koje plan zahvata. Morao bi da se raspiše javni konkurs za izradu plana, kako bi moglo da se bira između više rešenja. Morale bi da se organizuju tribine i stručne rasprave, ali i sastanci građana sa planerima. Sve relevantne činjenice bi morale da budu raspoložive na sajtu grada Beograda. Gradska televizija bi morala da urbanističkim planovima posveti niz emisija, što informativnog, što polemičkog karaktera. Građani je plaćaju iz budžeta, dužna je da im bude na usluzi. Bilo bi, naravno, veoma poželjno da se i ostali mediji uključe preko svojih gradskih rubrika.
Tek tada bi se kod urbanističkog planiranja ispoštovala osnovna demokratska načela: aktivno učešće građana, javnost rada, konkurencija ideja.
Tekst je objavljen u Politici 14/12/2009 pod naslovom Hajdučki urbanizam