Šta se stvarno desilo u Kopenhagenu?

50,000 ljudi je otišlo u Dansku i sve što su dobili je jadan politički sporazum na tri strane teksta
Piše: Brajan Tokar
23. decembar 2009.
CounterPunch
Prevod: Kontrapunkt
Detaljni izveštaji učesnika/ca sa nedavno održanog klimatskog samita još uvek pristižu, ali nekoliko stvari je već sasvim jasno, uprkos tome što su zemlje odgovorile pojačanim međusobnim optuživanjem za razočaravajući ishod samita.
Prvo, 2 ipo strane diplomatskog blebetanja koje su zemlje učesnice samita na kraju pristale da "uzmu na znanje" poptuno su kontradiktorne, i nikoga ne obavezuju na bilo koju određenu akciju u cilju rešavanja globalne klimatske krize. Nema čak ni plana za pokretanje s mrtve tačke pregovora na nivou UN. Prijatelji Zemlje tačno su to opisali kao "lažni sporazum", Britanski kolumnista Džordž Mnbiot je to nazvao praktikovanjem "čuvanja fasade", a bivši neoliberalni šok doktor koji se preobratio u environmentalistu, Džefri Saks, nazvao je to farsom. Dugogodišnji posmatrač UN Martin Kor je istakao da "uzeti na znanje" dokument za UN znači ne samo da formalno nije usvojen, nego da čak nije ni "primljen sa dobrodošlicom", što je uobičajena praksa UN.
Drugo, globalni jaz između bogatih i siromašnih nikada nije bio jasniji, i one zemlje u kojima ljudi već trpe zbog suša, poplava, i topljenja glečera koji su vitalni izvor pijaće vode sve više se nalaze u rastuće očajnim neprilikama pošto u potpunosti dolazi do javljanja efekata klimatskih lomova. Da ne spominjem nacije malih ostrvskih zemalja koje se suočavaju sa gotovo sigurnim uništenjem sa topljenjem ledenih ploča i porastom nivoa mora, koje je praćeno mešanjem morske vode sa njihovim oskudnim zalihama pijaće vode. Posebno je odvratna bila promenjiva uloga vlada ubrzano razvijajućih "BASIC" zemalja (Brazil, Južna Afrika, Indija i Kina), koje tvrde da govore u ime siromašnih - u svojim zemljama i širom sveta - kad im to odgovara, ali uglavnom nastoje da sačuvaju rastuća bogatstva svojih duboko ukorenjenih elita.
Treće, čak i najslabiji i kontradiktorni napredak tokom poslednjih 17 godina globalnih razgovora o klimi sada je izložen riziku, a isto važi i za manjkavi ali relativno otvoreni i inkluzivni proces UN-a. Nakon samita o klimi 2007. u Baliju, Indonezija, Bušova administracija je pokušala da otvori alternativni kanal za pregovore o klimatskoj politici u koje je uključena samo odabrana šačica popustljivijih zemalja. Ta strategija nije urodila plodom, delom zato što je njena vodeća ličnost bio Džordž Buš. Sada kada je Obamina administracija usvojiha sultinski isti pristup, sa punom saradnjom sa "BASICsima", poptuno bezsadržajni "Sporazum iz Kopenhagena" se jedino može posmatrati kao prvi diplomatski uspeh ove prinudne strategije.
Kao što sam pisao dok je sastanak u Kopenhagenu još uvek bio u toku (pogledajte moj članak "Prepakovavanje Kopenhagena", koji je objavljen početkom decembra), SAD su tokom nekoliko meseci planirale pokušaj zamene neodgovarajućeg im koncepta sveobuhvatnog globalnog sporazuma o klimi sa pačvorkom neformalnog obavezivanja pojedinih zemalja da će smanjiti emisije gasova koji doprinose efektu staklene bašte i da će preduzeti druge odgovarajuće mere. Ako dokument iz Kopenhagena išta znači, to je da ustanovljava taj proces kao novu globalnu normu za primenu klimatske politike. Ništa nije obavezujuće, i sve je dobrovoljno, samo da bi bilo neformalno "ocenjeno" nakon što prođe još pet godina. (Strane 4 i 5 "sporazuma" zapravo se sastoje od dva srednješkolska grafikona na kojima zemlje slobodno mogu prosto da upišu svoje dobrovoljne emisione mete i druge mere ublažanja, nominalno do kraja januara.)
Dokument je skovan iza kulisa, u stilu STO-e. On izbegava sva važna pitanja, koja navodno postavlja. Dok bi diskusije normalno bile nastavljene u okviru dva pregovarača koloseka UN koji su pre dve godine ustanovljeni u Baliju, "sporazum" pruža opravdanje vodećim zemljama u procesu - koji je Bil Mekiben nazvao "ligom superzagađivača", plus nekolicini njihovih entuzijastičnih sledbenika - da nastave da podrivaju i potkopavaju te rasprave u ime efikasnijeg i fokusiranijeg procesa s ciljem nastavljanja uobičajenog biznisa u korist svetskih elita.
Kao što su to neki istakli, moglo je biti gore. Beskorisni ne-sporazum bi možda bio bolji od prinudnog sporazuma koji bi zacementirao nedovoljne mete i destruktivne političke mere, poput širenja karbonskih tržišta. Ali potencijalni gubitak odgovornog procesa UN-a mogao bi da se pokaže još gorim ishodom od toga. SAD su, naravno, oduvek pokušavale da sabotiraju Ujedinjene Nacije onda kada nisu bile u stanju da ih otvoreno kontrolišu, ali zamenom procesa ustanovljenih na osnovu klimatske konvencije UN iz 1992. sa modelom keš-za-povinovanje, sve-živo-prolazi cirkusom koji vernije odslikava diskreditovane mehanizme Svetske trgovnske organizacije, ne ukazuje ni na šta dobro u budućnosti.
Da li se bilo šta pozitivno desilo u Kopenhagenu? Za aktiviste i aktivistkinje koji se bore za klimatsku pravdu širom sveta, Kopenhagen je možda bio dugo očekivani Sijetl trenutak. Bila je to jedinstvena prilika za aktiviste/kinje i predstavnike/ce NVO iz celog sveta da se okupe, da rade na jačanju ličnih veza, da pokrenu podizanje globalnog profila suštinske agende klimatske pravde. Nezavisni/e novinari/ke, pre svega Democracy Now ekipa Ejmi Gudman, pomogli/e su da se jače čuju glasovi koji najbolje mogu da objasne kako klimatski lomovi više nisu apstraktni naučni problem, već problem koji već utiče na živote onih koji su najmanje u stanju da se nose sa njim. Čak je i mejnstrim štampa u SAD objavila neke pažnje vredne priče ljudi širom sveta koji se bore da žive sa posledicama klimatskog haosa. Više nego ikada pre, ljudi počinju da shvataju da je jedino smisleno rešenje za klimatsku krizu "leave the oil in the soil, the coal in the hole, and the tar sands in the land", kako je glasio slogan kampanje protiv naftnih bušotina u ugroženom nacionalnom parku Jasuni u Ekvadoru.
Bila je to takođe prekretnica za latinoameričke zemlje članice ALBA saveza - pre svega za Boliviju, Nikaragvu i Venecuelu - koje su do samog kraja nastavile da se suprotstavljaju zastrašivanjima od strane SAD i drugih moćnih zemalja, i odbile da se poviju pred pritiskom da se u poslednjem trnutku prihvati bljutav i destruktivan "Sporazum iz Kopenhagena" kao dogovor okupljenih nacija. To je u oštroj suprotnosti sa ulogom Evropske Unije koja se nekada zalagala za čvrst dogovor o emisijama gasova staklene bašte na svetskom nivou, ali sada je potpala pod uticaj remetilačkih strategija SAD. Drugi pozitivni dobitak je što nije bačena nova koska svetskim finansijskim elitama, koje su se oslanjale na kopenhaški sporazum verujući da će im pomoći da napumpaju svoje veštačko tržište razmenjivih karbonskih nadoknada. Cene ugljenika u Evropi su počele da opadaju, što bi moglo da pomogne sprečavanju posvećivanja karbonskih tržišta (takozvani "cap and trade") kao primarnog instrumenta klimatske politike u Sjedinjenim Državama.
Tako da se sada borba vraća na nacionalne i lokalne nivoe, gde ljudi mogu najbolje da kreiraju primere pravednih i delotvornih načina odnošenja prema klimatskoj krizi. Ne nedostajnu nam pozitivni, delekovidi pristupi za smanjivanje preterane potrošnje i unapređenje razvoja izvora alretnativne energije, posebno onih koji mogu biti demokratski kontrolisani od strane zajednica a ne korporacija. Ali moć pozitivnih primera daleko je od dovoljne za tretiranje suštinskog problema našeg doba. Pre nekoliko godina, klimatski eksperti su šokirali svet kada su rekli da imamo manje od deset godina da okrenemo kurs i uradimo nešto da bismo sprečili dolazak do tačke bez povratka u globalnom klimatskom sistemu. Zahvaljujući katastrofalnom ishodu konferencije u Kopenhagenu teže je nego ikada biti uveren/a da nije prekasno.
Brajan Tokar je direktor Instituta za socijalnu ekologiju iz Vermonta. Među knjigama koje je objavio su Earth for Sale, Redesigning Life? i predstojeća zbirka (koju je uredio zajedno sa Fredom Magdofom), Crisis in Food and Agriculture: Conflict, Resistance and Renewal (Monthly Review Press).
Izvor: Infoshop.org