Strpljenje je na izmaku

Autor: Feđa Dimović
Nekoliko proteklih događaja me je samo podsetilo na to koliko je ovo naše društvo sjebano, nepravedno i duboko podeljeno na one koji trpe i one kojima se sve može. Bes i nezadovoljstvo koje ključa u meni može se osetiti kod svakog normalnog i poštenog građanina Srbije koji još uvek zna šta su istina i pravda. Kao prvo, pre neki dan je moje drugove iz Sindikata zaustavila saobraćajna policija kada su se vraćali iz studija. Polupismeni saobraćajac im se odmah obratio drskim tonom na «ti», kao da su ceo život zajedno čuvali ovce na nekoj čuki. Pošto su momci upravo izašli iz studija i popili po pivo, zamolili su prostačinu u uniformi da im odobri 15 minuta pauze pred obavljanje alko testa, kako bi alkometar mogao da pokaže realan procenat alkohola u organizmu vozača. Dok se on frljao padežima koje ga izgleda nisu naučili na kursu za pubove, njegov kolega je zaustavio crni džip BMW X5 u kome su sedela dva veoma sumnjiva lika koja kao da su ispala sa crvene poternice. Servilni ker se samo okrenuo ka njima i gotivnim glasom ih upitao, tj. više prokomentarisao «Da ne proveravam?», na šta su smutljivci samo kratko dobacili «Nema potrebe» i produžili dalje ko zna gde. Moji drugari su bili potpuno zgranuti ovom situacijom. Njih su cimali iako izgledaju sasvim bezazleno, sa normalnim fizionomijama, obično obučeni u starom Deawoo Lanosu, a žandarska jajara je propustila dva lika sa telećim vratovima u nadrkanoj «Bembari». Kada je jedan od drugara pitao ovu jajaru da mu objasni šta se to upravo dogodilo, on mu se samo potcennjivački nasmejao u lice i rekao «Pa vozi i ti BMW-a pa ću da te pustim», i nastavio da mu trkeljiše dokumenta.
Sledeći događaj se odlično nalepljuje na ovu priču. Prijatelj sa «Fejzbuka» Marko mi je poslao poziv da se učlanim u grupu «Inicijativa za tužbu protiv republičkog javnog tužioca Slobodana Radovanovića i njegovu smenu! Gospodine Radovanoviću stidite se svojih laži!». Grupu je pokrenula grupa mladih ljudi iznervirana postupcima RJT-a koje selektivno podnosi krivične prijave i izvrće činjenice, kao što je bilo u slučaju čuvenog «društveno opasnog» duksa Vladana Lukića. Marko mi je takođe poslao i link na sajt Miškovićevih i Đilasovih novina «Press» da pročitam pretnje koje je Radovanovićev pulen Tomo Zorić uputio članovima grupe zbog «ugrožavanja sigurnosti» i napada na njegovog šefa. Nisam znao da li da plačem od muke ili od smeha! Kako je moguće da ljudi sa položenim pravosudnim ispitom i tolikim radnim iskustvom dozvole sebi ovakvu blamažu? U državi koja se raspada od kriminala i korupcije oni troše pare poreskih obveznika na čitanje «Fejzbuka» i proganjanje mladih ljudi koji su samo bili nezadovoljni njihovim radom. Ako je funkcija RJT-a suzbijanje svih društveno opasnih postupaka, kao što je npr. opasna dukserica ili opasan komentar na Internetu, pitam se gde je bilo tužilaštvo kada je naša politička elita na čelu sa predsednikom Tadićem lokala šampanjac na utakmici državne reprezentacije, iako je po Zakonu zabranjeno točenje alkohola u krugu od 1km od stadiona. Da li je to ta borba za sistem vrednosti o kojoj često govori gospodin Zorić u medijima? Kakve vrednosti možemo da očekujemo kada najodgovorniji ljudi u državi promovišu alkoholisanje na utakmicama, a tužilaštvo o tome ćuti. Ćuti i u slučaju reklame za «Lav pivo» koje snima i distribuira firma Srđana Šapera «Mccann Erickson», na kojoj se promoviše pijančenje i odlazak na stadion u alkoholisanom stanju. Da ne pominjem činjenicu da je «Lav pivo» i glavni sponzor naše reprezentacije, a da se prva srpska fudbalska liga zove «Jelen super liga» - po pivu koje je reklamirala agencija gradonačelnika Đilasa «Direct Media», takođe promovišuči sport i alkohol kao nerazdvojivu stvar.
Kada ste svesni ovih činjenica onda je potpuno jasno da se pravda u ovom društvu sprovodi selektivno, da postoje dvostruki aršini kojima se štite bogati i moćni ljudi u državi, dok ostatak naroda predstavlja klasično topovsko meso. Kao šlag na tortu stiže i prvostepena presuda Okružnog suda u Beogradu kojom je policajac ubica Miljan Raičević dobio samo 7 godina za egzekuciju nedužnog mladića Đorđa Zarića. Kada se ovaj sudski postupak uporedi sa veoma popularnim suđenjem navijaču Urošu Mišiću za navodni pokušaj ubistva žandarma Trajkovića, dobijamo očigledne nelogičnosti kojima obiluje naše društvo. Da se podsetimo, mlađem punoletniku Mišiću je prvenstveno bila izrečena prvostepena presuda od dugih 10 godina zatvora. U ovom slučaju Trajković je kao žrtva prošao bez nekih većih posledica, osim navodnih trauma, koje su povezane sa profesijom žandarma i mogle su nastati i usled drugih događaja i koje se možda mogu naknadno izlečiti. U slučaju ubistva Đorđa Zarića nema popravnog. Jedan mlad i nevin život je bespovratno uzet, a ostala je samo tuga za njegove najbliže kojima kratka kazna za njegovog ubicu ne može pružiti ni zrno satisfakcije.
Nama građanima ostaje da se pitamo po kom kriterijumu se sudi i donose presude u Srbiji? Da li ova velika disproporcija u dva pomenuta slučaja znači da psihički i telesni integritet policajca kao zaštitnika vlasti vredi mnogo više od života nas običnih, poštenih građana? Ako postoji neka logika i ravnopravan kriterijum kojim se deli pravda u državi, onda bi po toj logici Uroš Mišić morao da bude momentalno pušten na slobodu, jer je u zatvoru proveo već trećinu kazne koja je dosuđena Raičeviću za umišljajno ubistvo za koje se uopšte nije ni pokajao. Ovakve i slične situacije se iz dana u dan ponavljaju svima nama i samo dolivaju ulje na vatru, sve dok nam jednog dana ne krene dim na uši, pa konačno zgrabimo tu staru dobru govnjivu motku i krenemo da im za promenu malo mi savijamo kičme. Naše zalihe strpljenja i pristojnosti su na izmaku.
Skoro mi je jedan stranački vojnik u jednoj TV emisiji prebacio što našu demokratski izabranu vlast nazivam lopovima jer seku Zvezdarsku šumu. A kako drugačije da ih zovem? Rekao sam sebi da više uopšte neću da koristim kulturan vokabular kada su oni u pitanju! Oni su lopuže, govna, stoka, bagra, kriminalci, izdajnici, đubrad, svinje... Izvinjavam se svinjama – one su inteligentne životinje od čijeg sam se mesa hiljadu puta najeo ko čovek, dok od ovih što ih napušavam nema nikakve vajde. Oni u meni bude mržnu i tu animalnu crtu koja me tera da ih vređam i da se prostački ponašam, a zbog toga ih najviše proklinjem. Ne znam stvarno kog đavola više čekamo? Znamo ko su, gde rade, za koga rade, gde se kreću, kako kradu, koga jebu, s kim se sve švalerišu, kako lažu i maskiraju prevaru! Potrebno je samo da se držimo SVIZAJEDNO jer je njihov glavni cilj da nas izoluju jedne od drugih kako bi nas lakše kontrolisali. Ovaj grad i ova zemlja su bure baruta koje će svakog trenutka da eksplodira. Bitno je samo da nakon eksplozije dokažemo da smo uvek bili bolji od njih.
Sunday, 15 November 2009 15:30 |
http://www.beogradskisindikat.com/