Suzbijanje lažne nauke: ključna uloga naučnika

Bojana Obradovic¹

i

Ana Barcus²

1 Tehnološko-metalurški fakultet, Univerzitet u Beogradu, Karnegijeva 4, P.O. Box 3503, 11120 Beograd, Srbija

2 Accenture, Intelligent Engineering Services, 40 King Street West, Ste. 3000, Toronto, Ontario, M5H 3Y2, Canada

Ključne reči:

naučna komunikacija; teorija zavere; naučni integritet; etika nauke; naučni metod

REČ UREDNIKA

“Povremeno su naročito bili omiljeni intervjui poznatih ličnosti o dnevnim pitanjima…; u intervjuima se na primer čuveni hemičar ili virtuoz na klaviru, omiljeni gluac, plesač, gimnastičar, letač ili čak pesnik izjašnjavao o koristi i nedostacima statusa neženje, o mogućim uzrocima finansijske krize i tako dalje. Jedino važno pritom bilo je spojiti poznato ime s nekom dnevno aktuelnom temom. … Kad bi neka čuvena umetnička slika promenila vlasnika, ili kad bi neki vredni rukopis bio prodat na licitaciji, kad bi u požaru izgoreo neki stari zamak, kad bi pripadnik stare plemićke loze bio umešan u neki skandal čitaoci bi u hiljadama feljtona saznali ne samo ove činjenice, nego bi istoga ili sledećeg dana dobili još mnoštvo anegdotskog, istorijskog, psihološkog, erotskog i drugog materijala na aktuelnu temu; o svakom događaju dana prolila bi se prava bujica žustrog piskaranja, a stavovi, mišljenja i formulacije svih ovih izveštavanja nosili su, bez izuzetka, pečat brze i neodgovorno proizvedene robe za široku potrošnju.”

Herman Hese, Igra staklenih perli, 1943 [14]

 Uvodni citat iz remek-dela svetske književnosti “Igra staklenih perli” Hermana Hesea prvi put objavljenog 1943. godine, predstavlja distopijsku viziju zamišljene budućnosti ali iz današnje perspektive, opis izgleda zastrašujuće dalekovidan. Citat bi se lako mogao pogrešno shvatiti kao opis sadašnjeg vremena u kome se obilje informacija i mišljenja bilo koga o bilo čemu javno iznosi.

Napredak informacionih tehnologija koji se naročito ubrzao u drugoj polovini 20. veka je doneo svetu ogromnu korist u vidu mogućnosti jednostavnog pristupa i razmene informacija. Međutim, Informatička era pospešena internetom je takođe podstakla i pojavu i širenje netačnih pa čak i zlonamernih informacija. Iako netačno prikazivanje činjenica nije ništa novo u ljudskoj istoriji, obim i brzina prenošenja koju je omogućila svetska komunikaciona mreža (engl. World Wide Web) dopunjena mogućnošću postavljanja sadržaja pod manipulativnim naslovima koji služe kao “mamci za klikove” (engl. click-bait) su doveli do širenja fenomena “lažnih vesti” i čak “lažne nauke”. Problem sa nepotvrđenim teorijama koje se lažno predstavljaju kao naučne je u tome što čitaoci veruju u istinitost tih navoda, što može da dovede do štetnih posledica na svim društvenim nivoima. Kao primer može se navesti porast obolelih od malih boginja u Evropi 2018. godine i “neodlučnosti o vakcinisanju” usled netačnog izveštaja koji je povezao autizam i MMR vakcinu [2]. Drugi primeri uključuju poricanje antropogenih uticaja na klimatske promene i umanjivanje činjenica o riziku po zdravlje i štetnosti pušenja [2]. Trenutno, pandemija COVID-19 predstavlja plodno tle za ekspanziju lažnih vesti i lažne nauke što je doprinelo konfuziji u društvu i dalje izazvalo mnogobrojne teorije zavere. Neke od tih tzv. teorija poriču postojanje pandemije i povezanih rizika po zdravlje, odbacuju naučno potvrđene statističke podatke i promovišu lažne lekove (npr. [3]). Takvi lažni izveštaji mogu potencijalno da utiču na javne politike i zdravstveni ishod. Ova situacija jasno ističe potrebu da se naučnici značajnije uključe u borbu protiv lažne nauke i to, obezbeđivanjem kvaliteta naučnih publikacija, podučavanjem javnosti i učešćem u javnim debatama.

Nauka se može definisati kao potraga za istinom i znanjem primenom serije metoda baziranih na dokazima, radi opisivanja i interpretacije prirodnih i društvenih pojava [4,5]. Naučne metode uključuju sistematično posmatranje, merenje i izvođenje eksperimenata, formulisanje i testiranje hipoteza, kritičku analizu i potvrdu rezultata kritičkim preispitivanjem, ponavljanjem rezultata i stručnom recenzijom i procenom [5,6]. Zapravo, naučni metod predstavlja osnovnu razliku koja razdvaja naučne rezultate od samo mišljenja, verovanja i pretpostavki. Primena naučne metodologije zahteva vreme i resurse, kao i učešće naučne zajednice radi pregleda rezultata i izvođenja dodatnih istraživanja da bi se potvrdila verodostojnost dobijenih nalaza. Stoga, objavljeni radovi u naučnim publikacijama se prihvataju kao defakto naučno istiniti, pretpostavljajući da su bili podvrgnuti rigoroznom procesu verifikacije. Na taj način, za opovrgavanje samo jednog pogrešnog, objavljenog rada, potrebno je izvođenje višestrukih nezavisnih studija. Na primer, za otkrivanje da je naučni rad u kome je izneta tvrdnja da su ćelije krvi pacijenata sa sindromom hroničnog umora inficirane retrovirusom XMRV, bio netačan, bilo je potrebno objavljivanje brojnih nezavisno izvedenih studija priznatih istraživačkih grupa [7]. Naučnici su trenirani da se pridržavaju istine i striktnih naučnih i etičkih standarda koji uključuju savesnost, odgovornost, integritet, otvorenu saradnju i transparentnost [8]. Istinski naučnici stoga nikada ne bi učestvovali u fabrikovanju podataka, lažnom predstavljanju nalaza i plagijarizmu ali su slučajevi nedoličnog ponašanja u nauci u poslednjih nekoliko decenija oštetili poverenje društva u “samu materiju naučnog istraživanja – naučni integritet” (Jones, 2007, p. 27 [9]). Nažalost i neočekivano, osoba odgovorna za obmanu u vezi retrovirusa XMRV je i dalje aktivna i trenutno širi neproverene informacije o bolesti COVID-19 [7].

Prema tome, od najvećeg je značaja da naučnici na prvom mestu osiguraju publikovanje samo naučno potvrđenih rezultata. Pri objavljivanju naučnih rezultata, naučne procedure moraju biti jasno i precizno prikazane radi omogućavanja ponovljivosti rezultata, i to je pristup koji neguje časopis Hemijska industrija. Kao časopis sa otvorenim pristupom, obaveznom naučnom recenzijom, uz pristupačnost i razumljivost podataka, i sa posebnim naglaskom na eksperimentalne tehnike i procedure obezbeđujući mogućnost ponavljanja objavljenih studija, Hemijska industrija teži da održi najviše standarde naučnih istraživanja i izveštavanja i da doprinese boljem razumevanju nauke i naučnog metoda.

Pod udarom buke teoretičara zavere, pseudonaučnika i različitih aktivista, često se čini da je glas naučnika jedva čujan ili je pogrešno shvaćen u društvu. Naučnici ograničavaju svoje izjave samo na naučno dokazane činjenice jer je poštenje jedna od njihovih osnovnih vrlina [8]. U današnjoj kakofoniji glasova, naučnici treba da preuzmu aktivnu ulogu u okviru domena same nauke, ne samo održavajući najviše etičke standarde, transparentnost, objektivnost i ponovljivost u svom radu [2,10], već i šire u društvu razumljivim i verodostojnim prikazivanjem naučnih metoda i rezultata doprinoseći na taj način podizanju naučne pismenosti populacije. Istovremeno, naučnici treba momentalno i ubedljivo da reaguju na svaku netačnu informaciju u medijima ili koju je iznela neka javna ličnost [2]. Iako tehnološki napredak omogućava automatsko detektovanje plagijarizma, neistinitih navoda i lažnih vesti (npr. [11]), bez sposobnosti kritičkog mišljenja i analize, osoba ostaje pasivni primalac i, verovatno, i prenosilac servirane informacije, podložna različitim vrstama manipulacije. Naučno obrazovanje u školama svakako pruža osnovu za razumevanje naučnih rezultata i koncepcija, pri čemu je poboljšanje sposobnosti za kritičko mišljenje i analizu dodatni cilj da bi omladina stekla veštinu da proceni informaciju i njenu verodostojnost [2]. Ipak, i šira javnost treba da bude konstantno uključena u razumljivu naučnu komunikaciju uz glavni cilj povećanje poverenja u nauku, u epistemološkom i moralnom smislu, i razvoj društvenog prihvatanja [12]. Model društvenog uključivanja u naučna istraživanja izgleda naročito atraktivan za povećanje naučne pismenosti i, moguće, i sposobnosti za kritičko mišljenje [12]. Na primer projekti “stanovnici u nauci” (engl. “citizen science”) uključuju veliki broj učesnika koji zajedno sa profesionalnim naučnicima sakupljaju, podnose ili analiziraju velike količine podataka što može da dovede do boljeg opšteg razumevanja nauke i procesa i metodologije naučnog istraživanja [13].

Izvođenje kvalitetnih naučnih istraživanja je veoma kreativna ljudska aktivnost koja naučnim otkrićima i inovacijama donosi ogromne koristi društvu. I iako je sprovođenje striktnih naučnih metoda i pridržavanje najviših naučnih etičkih principa zahtevno, sama rigoroznost naučnih istraživanja omogućava sigurnost istraživačima i društvu u kome oni rade. Naučni metod pruža smernice za angažovanje naučne radoznalosti i potrage za odgovorima, kao i osnovu za analizu dobijenih rezultata. Prema tome, zadovoljstvo i radost koje donose naučna ispitivanja i otkrića se mogu podeliti sa celim društvom. U današnjoj klimi pretrpanosti informacijama, proturanja lažnih vesti i umnožavanja teorija zavere, naučnici i društvo imaju uzajamnu odgovornost da neguju i stimulišu naučni metod i kritičku analizu. Naučna zajednica mora da nastoji da podrži društvo razumljivim prikazom naučnih nalaza, neprekidnim obrazovanjem javnosti i voljom da učestvuje u javnoj debati.

 

REFERENCES

[1] Hesse H. The Glass Bead Game. New York, NY: Henry Holt & Co; 1990.

[2] Hopf H, Krief A, Mehta G, Matlin SA. Fake science and the knowledge crisis: ignorance can be fatal. R Soc Open Sci. 2019; 6: 190161.

[3] Pennycook G, McPhetres J, Zhang Y, Lu JG, Rand DG. Fighting COVID-19 misinformation on social media: experimental evidence for a scalable accuracy-nudge intervention. Psychol Sci. 2020; 31: 770-780.

[4] Shermer M. Why People Believe Weird Things: Pseudoscience, Superstition, and Other Confusions of Our Time. New York: W.H. Freeman and Company; 1997.

[5] Science Council. https://sciencecouncil.org/about-science/our-definition-of-science/ Assessed August 16, 2020.

[6] Crawford S, Stucki L. Peer review and the changing research record. J Am Soc Inf Sci Tec. 1990; 41: 223-228.

[7] Neil SJD, Campbell EM. Fake Science: XMRV, COVID-19, and the toxic legacy of Dr. Judy Mikovits. AIDS Res Hum Retroviruses. 2020; 36: 545-549.

[8] Menapace M. Scientific ethics: A new approach. Sci Eng Ethics. 2019; 25: 1193–1216.

[9] Jones NL. A code of ethics for the life sciences. Sci Eng Ethics. 2007; 13: 25–43.

[10] Kretser A, Murphy D, Bertuzzi S, Abraham T, Allison DB, Boor KJ, Dwyer J, Grantham A, Harris LJ, Hollander R, Jacobs‑Young C,·Rovito S, Vafiadis D, Woteki C,·Wyndham J,·Yada R. Scientific integrity principles and best practices: Recommendations from a Scientific Integrity Consortium. Sci Eng Ethics. 2019; 25: 327–355.

[11] Abonizio HQ, de Morais JI, Tavares GM, Barbon Junior S. Language-independent fake news detection: English, Portuguese, and Spanish mutual features. Future Internet 2020; 12: 87.

[12] Kappel K, Holmen SJ. Why science communication, and does it work? A taxonomy of science communication aims and a survey of the empirical evidence. Front. Commun. 2019; 4: 55.

[13] Bonney R, Phillips TB, Ballard HL, Enck JW. Can citizen science enhance public understanding of science? Public Underst Sci. 2016; 25: 2–16.

[14] Hese H. Igra staklenih perli. Podgorica, Beograd: Narodna knjiga, Miba books; 2017.