Prvomajsko parkiralište

Za Prvi maj, Zvezdarska šuma je pretvorena u masovno parkiralište. Na samom vrhu, na zelenoj površini, načičkao se automobil do automobila. I roštilj do roštilja. Automobilima se upadalo i u dubinu šume. Treštalo je nešto što se, ni uz najbolju volju, ne bi moglo nazvati muzikom.

Šetači su, međutim, bili retki. Naši vrli izletnici su došli da prošetaju svoje limene ljubimce, ne sebe. Da se, umesto šumskog vazduha, nadišu izduvnih gasova i roštiljskog dima. Da zvuke prirode zagluše nesnosnom bukom, bez koje ne mogu.
Šumara iz gradskog zelenila, naravno, nije bilo ni od korova. Komunalna policija nije ni pomislila da bi trebala i mogla nešto da preduzme. Uprkos svim propisima koji i jedne i druge na to obavezuju. Uprkos travnatih površina pretvorenih u parking. Uprkos mnoštvu otvorenih vatri od kojih je svaka mogla da se pretvori u žarište požara. Uprkos hrpama smeća koje su prvomajci ostavili za sobom.
Slično se, iako u manjem obimu, događa svakog vikenda.
Kod nas institucije postoje da bi se reklo da ih imamo (i da bi se udomili partijski ljudi), ne da bi radile svoj posao. Zakoni i propisi se ne donose da bi se sprovodili, već zato što lepo zvuče ili što to neko od nas traži.
Kaže se da nam nedostaje ekološka svest. Stvari stoje još mnogo gore. Mi, istina, imamo vlast, ali nemamo državu. Država koja ravnodušno prelazi preko sopstvenih zakona i propisa ne zaslužuje to ime. Ostali su tek priviatni interesi i puka sila, ono što vlast bez države jeste.
Nemamo ni medije koji bi stali u odbranu javnog dobra. Imamo tek oglašivače finansijskih i političkih moćnika. I jadne prećutkivače svega što tim moćnicima ne odgovara. Umesto informacija imamo prizmene tračeve i šarene laže. Umesto analiza – beznačajnosti naduvane u skandale.
Zvezdarska šuma je preživela i ovaj napad. Ali, dokle tako?